Zadnje parce cokolade

Procitala sam pricu prijateljice i pocela da pisem odgovor. Ubrzo sam shvatila da sam se bas raspisala! Znaci, vreme je da i ja nesto kazem, pa eto me.

Kako na vreme da znamo da li je ono sto cinimo bas ono sto i trebamo ciniti, ako je to nesto sasvim novo, sa cime se prvi put susrecemo? To je potpuno nova situacija, nemamo takvo iskustvo! Pokusamo pravilno da odmerimo sta je tu dobro, a sta ne. Nasi postupci bazirani su na nasem iskustvu, karakteru i naravno na tome kakva smo osoba. Onda se ipak  desi  da pogresimo! Ispadne, na primer, da smo „previse“ nekog voleli i verovali. Da neke osobe za nas ipak ne bi ucinile onoliko koliko smo mi mislili da bi. Sve sto radimo odraz je nase licnosti. Sitnice koje „pobegnu“ znaju da govore bas ono sto nikada ne bi bilo izgovoreno sa namerom. Ja sam bas za to, nekako, bas za takve odbegle sitnice, ekspert! Ulovim ih istog trena! Ne volim tu svoju osobinu. Najcesce mi nanosi bol. Nisu ljudi, koje sam pogresno procenila ili imala prevelika ocekivanja, krivi za to. Jednostavno, ocekivala sam reciprocitet tamo gde ga nisam mogla  dobiti! Razocaram se kad shvatim da sam za neke ljude ja samo usputna sitnica, a oni su za mene bitan i veliki deo zivota. Kako dalje?!

-Voleti te ljude istim intenzitetom kao i do sada

-Prigusiti ljubav i voleti ih istom merom

-Ne voleti vise

-ili …

Ne znam. Da li iko zna kako se emocije i mogu li se uopste, drzati pod kontrolom? Moze li se dozirano voleti? Da li je razmisljanje na ovakav nacin kalkulisanje?

U stanju sam da zbog ljubavi prema nekoj osobi cinim ustupke. Hocu da kazem da sam spremna da odstupim od nekih svojih principa. To su za mene  samo neke male stvari, ali  znam da bi njih usrecije.Pomislim da ta osoba sigurno ima nekakvu potrebu, cim tako nesto trazi, nesto tako skroz bezveze, skroz smesno i glupo! Ucinim i onda vidim da sam ja cak sretnija od te osobe! Ona mozda ni ne zna da sam ja ucinila ustupak i ona je skroz sretna. Ja sam ta koja to zna, jos sam  sretnija!

Nista na ovom svetu ne cini me sretnijom od saznanja da sam nekog usrecila! Ne mogu kalkulisati sa emocijama niti dozirano voleti. Volim ili ne volim. Necu lagati, povredjena sam kad shvatim da nema reciprociteta, ali nastavljam da volim.Mozda cu samo malkice tu ljubav sakriti, ali cu uvek dati ono zadnje parce cokolade ❤

SAMO MOJ SVET

Snove  ne mozemo birati, ono sto sanjamo izabere nas. Nekada su to predivne fantazije,a ponekad strasne price. Cesto se dogodi da se probudim sa osmehom na licu i osecanjem srece u grudima, ali isto tako cesto budim se sa teskobom, uplasenog srca koje treperi toliko preplaseno da je izgubilo ritam. Moj realni svet, moja realnost, nije bas ono sto  bih  pozelela, ali sam to ipak ja stvorila svojim izborima. Tako je to, zivot koji smo dobili na poklon, koji nismo trazili, koji ne mozemo vratiti darodavbcu,dat nam je i moramo se suociti sa tom realnoscu, onako kako mozemo. Svi mi cemo nesto napraviti. Da li ce to biti nesto lepo ili ne, nesto izuzetno sto ce ostaviti trag, lepo ili ruzno secanje na nase postojanje, uvek zavisi od nas. Uvek se sve svodi samo na nase izbore.

Ipak, postoji i ono sto je samo nase, ono sto ima svako ( manje ili vise ) sto  je potpuno licno, jedinstveno, a zove se MASTA. U  svet svoje maste odlazimo sami. Drustvo koje pozelimo naci cemo tamo! Bice to mozda neko koga volimo,ali to mozemo ispoljiti samo u tom izmisljenom svetu. Mozda ce ta osoba biti potpuno drugacija od svog realnog lika,ali ce biti bas onakva kakva nama treba, bas po nasoj meri. U svet svoje maste pustamo da udju samo nama drage osobe, one koje volimo i koje vole nas . Ja mogu  izmisliti sve sto mi padne na pamet, to je  moj svet! To je moje tajno mesto, moje utociste. Ne treba mi mnogo da pobegnem tamo: dobra prica,pesma, stih, muzika ili pogled na nekog, na nesto, mozda samo miris, dasak  ili eho  i eto, vec sam stigla!

Dobro znam sta su to obaveze realnog zivljenja ili prezivljavanja i od toga ne bezim. Prihvatam sve sto mi zivot daje, odnosno ne daje , oduzima. Onda  pokusam da od toga napravim ono sto mogu. Sta god da ispadne od mog truda, ono sto  znam, nece biti nesto  sto bi povredila neko drugo bice.Necu reci da mi se nije dogadjalo da sam u svojim mladjim danima povredjivala neke. Jesam, ali ne iz zlobe. Bile su to brzoplete reakcije povredjenosti. Mislila sam da trebam uzvratiti istom merom! Naucila sam lekciju. Takva dela prave od nas istu takvu osobu kakva je ona koja  je nas povradila! Tako postajemo ta osoba, nismo to vise mi! Ne, hocu da budem ona koja svoje odluke donosi sama, svojum voljom, da budem ja!  Da priznam i znam da su sve to moja odluke,dela. Niko me nece krasti od mene. Zivot je borba, nazalost, povremeno i borba za opstanak.

Srecom, postoji onaj sigurni svet, ono mestasce koje postoji samo u mojoj glavi, gde  pobegnem sasvim sama.Tamo, bez pitanja ili dozvole okupim svoje najdraze! Tamo su svi oni koje volim! Bezvremeno, bez ikakvih granica. Moj svet maste 🙂

Ako ste procitali ovu pricu, razmislite malo… mozda ste i vi bili moj gost tamo 🙂

 

Namenila onima koje volim, koji su mi dragi ❤

Nina

 

DRUGA SANSA… TRECA…?!

Nakupilo mi se dosta godina zivota, puno razlicitih iskustava. Nikada nisam prestala da razmisljam o ljudima, njihovim postupcima, a to se naravno prvenstveno odnosi na analizu same sebe. Mislim da sam ja naostriji kriticar i najstrozi sudija samoj sebi. Naucila sam da ne sudim drugima, ali to ne znaci da necu o njihovim postupcima razmisljati, pitati se zasto su nesto bas tako uradili,a ne drugacije ili mozda onako kako bih to ja. Uvek polazimo od sebe, jer je cinjenica da sami sebe najbolje poznajemo. To poznavanje samog sebe je suocavanje sa svojom savescu, sa istinom. Istina je jedna jedina, pa cu zato reci gola ili cista  istina. To ja nazivan i savescu, jer da bismo bili u mogucnosti sve videti nepristrasno i stvarno, onda to mora biti istinito . Treba imati snage za videti sebe tako potpuno razgoliceno, tada se sagledati i analizirati. Treba se distancirati od bilo kakvih emocija  jer one uvek zamagle sliku. Znam da su emocije sastavni deo svake licnosti i da ih neki ljudi imaju vise, a neki manje. Kod nekih dominira  strast, kod brugih strah. Kod nekih opet gorcina ili tuga, a kod nekih euforicna sreca ili neznost, ljubav. Sve to ostaviti po strani, pa tek onda pokusati sagledati sta je to pred nama, sta vidimo. Vidimo istinu! Vidimo ljude bas onakvima  kakvi jesu, kakvima  su ih njihova dela pokazala, ne njihove reci. Tada smo mozda razocarani pa posegnemo za trazenjem opravdanja za ta njihova dela. Maskiramo ih velovima emocija, jer je nama tako lakes. Greska! Iskljucivo nasa, jer naprosto nemamo snage da se suocimo sa tom realnoscu. Onda dajemo onu “ drugu sansu”, sebi i drugima. Mislim da nema nikoga ko kasnije nije dao onu trecu, cetvrtu… nebrojenu “ drugu priliku”. Jako retki su oni koji su se stvarno drzali obecanja datog drugi put, onih koji su dobijenu drugu sansu stvarno iskoristili i ispunili dato obecanje, prvenstveno sebi, svojoj savesti. Sve se uvek svodi na samo jednu osobu, nas same. Mi smo ti koji donosimo odluku za neko “da” ili neko “ne”. Razmislite o tome pre nego nesto uradite, jer  niko drugi umesto vas ne moze doneti tu odluku. Ako je bila pogresna, ne krivite nikog drugog, to ste samo vi sami uradili tako, jer ste pustili emocijama da razgrnu svoj plast i zamagle vam pogled. Zapravo slagali ste sami sebe,dopustivsi da prihvatite tudju slatko izrecenu laz, mada su dela bila sasvim jasno u suprotnosti sa tim recima. Prilicno je bolno gledati sa strane kako vam draga osoba pravi takve greske. Znate da se ne smete umesati niti raci ista. Plasite se za sve povrede koje ce ta osoba morati da trpi jer je sama tako odlucila. E, onda vam preostaje samo jedno, budite tu za nju, budite uvek blizu da pomognete kad vas potrazi, budite uteha ili rame za plakanje i ne sudite. Samo budite tu i budite prijatelj. Sve dodje na svoje, kad-tad, samo nekada treba cekati duze.

A ja cu te voleti

Vidim te, u tvom potkrovlju , cekaonici s pogledom na nebo. Sa cetkicama u ruci skroz zamazanog bojama.Sa olofkom  medju prstima,skroz izgrickanom na vrhu. Poklanjas svoju mastu platnu, papir hranis predivnom mislima. Opet slusas istu muziku, onu talijansku, siroku  slobodnu  sto kao galeb nisko prelece more  prkoseci valovima . Pevusis  u svom preletu maste. Da li znas da sam sa tobom, osecal li mene,moje misli ? Tako je lepo voleti, voleti cisto, decje. Otvoreno i bezgresno! Voleti nezno i bestelesno. O, da , to se moze, ja mogu i volim tebe. Milujem ti lice svojim rukama od lahora, glavu ti spustam na jastuk od snova. Nije me strah, bas nicega , jer  tu sam i ti si tu. Spojeni u mislima i masti,ti u svojoj cekaonici na potkrovlju,  ja na nekoj izgubljenoj stazi. Koracam vijugavim puteljkom skrivenim u zbunju , nikad ne znam sta me ceka iza neke krivine, da li je kraj puta, da li nema vise…

Kad jednom budes odleprsao kroz tvoj prozor u to nebo plavo, mozda cu te cekati tamo! Mogu li se duse dodirnuti, a potom  sviti , postati jedno i tako lebdeti? Mogu li tako isprepletene plesati , smejati se , ludovati?  Ako pak  ti odes prvi, sacekaj mene tamo. Sacekaj moj poljubac kao dah. kao vihor, ma neka i oluja  besni! Primices  me u zagrljaj, prekriti  bojama, pesme mi saptati, a ja cu te i tamo voleti.

Jedan trenutak njihovog sveta

Znam ih dobro, ako saberete njihove godine, to je jedan celi vek! Zive one tako, u malom stanu u potkrovlju zgrade, imaju i veliku terasu. Nista spektakularno, ali bas na tom malom mestu skriven je njihov svet. Koliko srece i smeha, tuge i bola moze stati u 34 kvadrata? ! Mnoooogooo, toliko mnogo da vam ne bih mogla ispricati ni za citav jedan vek, a opet mislim da stane i vise! Eh, zivot je to koji pise price, svaki dan nove, koji se prica i dise preko suza srece i tuge, preko smeha, radosti i bola.  Ispricacu vam jednu njihovu pricu, bas skroz novu, pricu koja se jos uvek pise jer ko zna sta ce doneti sutra!

Loli, toj cudnoj devojcici-devojci-zeni, blizi se 39. rodjendan. Sva je usplahirena, skroz raspamecena od euforije koja ju je zahvatila! To je dan kada ce je svi voleti,  ona ce biti u centru paznje, radovace se i smejati, bice to poseban i najlepsi dan! Doci ce najdraze Jovanine ( ali to su i njene jer ih je prisvojila ) prijateljice.Zna ona da ce se mama Jovana ( koju zove imeno jer joj se bas tako svidja )  pobrinuti za sve sto je u njenoj moci, ali ipak to nije sve. Nedostaje on, Branislav, njen otac.

Otisao je jos odavno. Zapravo Jovanaje odlucila tako onda kada je shvatila da on nikada nece biti u stanju da prihvati Lolu bas takvu, da u njemu nema dovoljno ljubavi koja moze prevazici sve one prave teskoce ,koje porodicu vise spajaju nego razdvajaju. Za to su potrebne bas prave ljubavi i pravi ljudi, ne moze to svako. Deset godina po razvodu nisu se ni videli ni culi, a onda su ga iznenada sreli na ulici. Ni Lola ni Jovana ga u prvi mah nisu prepoznale. Stao je ispred Lole i rekao : „Zravo Lola!“ .Obe su se trgle, Jovana je stala ispred Lole i zauzela  gard! One je rekao : „Zar me ne prepoznajes, ja sam tvoj otac, Branislav ! “ Dobro ga je osmotrila : “ Pa gde si ti do sada?! Posle toliko vremena, bombardovanja i rata, posle toliko straha! Gde si bio do sada, da me zastitis,zagrlis i  umiris, gde si bio do sada ti koji kazes da si moj otac ! Skloni se, pusti me da prodjem, ne zelim te vise i nisi mi vise tata!“ Potrcala je preko ulice, Jovana za njom. Suze su joj tekle preko lica koje je odjednom postalo tako bolno tvrdo, tako odraslo…   Kasnije se javio telefonom i trazio da je vidi. Jovana je prepustila Loli da odluci sama. Pristala je i tako je pocelo njihovo druzenje. Aktivirala se tu i njegova porodica: otac, majka, sestra i brat. Oni su isto tako kao i on , cutali deset godina i sretno ziveli svoje male , sebicne zivote ! Pa imali su  oni i svojih briga, zar ne ?! Jovani je posle izvesnog vremena postalo jasno da Branislav vidja Lolu samo zbog imidza, ipak, i drugi sve vide, pa sta ce svet misliti o njemu, o njima! Znala je da ce se ta farsa zavrsiti i da ce to Lolu jako zaboleti, ali nije znala kako to moze bezbolno spreciti. I tako, desilo se i to.

Znao je on dobro da je Lola detinjasta, da tvrdoglavo navaljuje i insistira da joj se nesto kupi ili da. Iskoristio je odlicano vreme, bas sada pred njen rodjendani, kada najvise navaljuje ! Treba iskoristiti situaciju, naci najpogodniji trenutak i zloupotrebiti ga. Naljutio se! Posvadjali se! On je njoj spustio slusalicu, pa onda ona njemu. Palo je tu i grubih reci, on je na kraju oterao Lolu psovkama… Eto, uspelo mu je, opet je slobodan i to ne svojom krivicom!

Slomljeno je usla u Jovaninu  sobu i rekla : “ MAMA, promeni broj telefona…“

Istinitu pricu opet ispricala vasa Nina

Neko to od gore vidi sve

Vec neko vreme razmisljam o tome, uporno me progoni pitanje:  ZASTO SMO TU? Koja nam je svrha? Zasto smo dosli na ovaj svet? Sta se od nas, mene, ocekuje, sta to trebam uraditi… Gomila pitanja u mojoj glavi, kao i gomila budalastih odgovora ( pa moraju biti budalasti jer su u mojoj glavi  😉  ) i nista ! Ja i dalje nista ne shvatam! Stvarno, da li vi znate zasto smo svi ovde, rodjeni na ovoj planeti, bas tu i bas sada ?! Od pamtiveka ljudi se to pitaju, smenjuju se generacije , ljudski rod opstaje , ide se dalje.

Neki ljudi su dobri matematicari, ide im to sa brojkama da ne poverujes! Divim im se! Ja baratam sa tim brojkama samo onoliko koliko mi  je to neophodno, nuzno. Nije da se ne mogu snaci, kad moram ja uglavnom sve mogu, ali ne volim, ne lezi mi  pa to ti je!

Neki opet divno slikaju, carobnjaci su sa tim kistom u ruci, bas kao da drze carobni stapic! Joooj kako im se divim, ali ja to ne mogu.

Postoje ljudi koji prelepo pevaju, imaju onaj glas od kojeg ti se sva koza najezi. Odletis sa njima u andjeoske visine i izgubis se u tom nekom cudesno svetu. Eh da, ja zbog baritona odletim u bas neke vrlo prizemne oblasti…  😉

Tu su onda plesaci,balerine i baletani , noge i ruke im se krecu kao da lebde, za njih sila zemljine teze ne postoji! Ma fenomenalni su!

Zatim naucnici, genijalci, pisci,mudraci, ma svaka im misao i delo neprocenjivi!

Dakle, namece se i dalje  pitanje: Sta ja mogu? Hmmmm… Moram izvrsiti samoanalizu…. Mislim, mislim, uh… pa stvarno i potpuno objektivno : Ja ne mogu bas nista narocito! Nazalost, nisam bas ni sa cim mnogo obdarena!  Znaci svrha mi je onda u necem drugom! Ko zna, mozda sam ovde da bih nekome pomogla, nekome bitnom za ovaj univerzum. Mozda smo mi, ti mali pomagaci, bas potrebi u vecem broju da bi pomogli genijalcima da izvrse svoju misiju! Nemam nista protiv jer verujem da nikada ne bih pomogla u bilo cemu sto mi ne izgleda dobro. Znaci moja misija je da omogucim dobrom da bude jos bolje! E, pa i to mi se bas svidja!

Opstajemo i postojimo dok ne izvrsimo tu svoju misiju. Mi mozda nismo  ni svesni  kakva je to misija, ni kada smo je zapravo obavili, ali… „Neko to od gore vidi sve “

Kako god, ali tu smo! Onda uradimo ono sto vec radimo dok smo tu. Neka to bude ono najbolje od nas. Mislim da ce dobrota biti sasvim dovolja, budite dobri ljudi! Mozda vam zvuci lako i jednostavno, ali mislim da nije. Ne, nije lako biti dobar. Dobri ljudi uglavnom losije prodju, zive teze , trpe vise , ali imaju SEBE ! E, to se ne moze kupiti bas ni sa cim, nije na prodaju i zove se MIRNA SAVEST.

Eto, ubedila sam sebe, pa odoh da uradim nesto, mislim, nesto sasvim obicno sto ce danas pomoci samo meni,ali i to je potrebno da bih ja kao takva opstala 🙂

Pozdrav od Nine!

Dobre su i hladne ruke

Ako ste kojim slucajem procitali moju prethodnu pricicu ( Zubi ), shvaticete da sam jako radoznala i da sam morala isprobati i fb opcije. Pardoniram  citaocima koji su me kritikovali zbog   “ neprimerene iskrenosti“, ali to sam ja i necu se menjati, menjajte vi svog pisca 😉

Jednog lepog dana ( a mozda i nocu ) pronadje On mene! Koje li srece, odusevljena sam ! Jeste, malo preteruje sa tim srculencima, pa nismo se jos ni sreli, ali( mislim  ja) srculenca nisu na odmet 🙂  I tako, mic po mic, rec po rec, srce po srce, stigosmo mi i do prvog susreta.Ne mogu da verujem, JA IMAM SUDAR URAAAAAA ! Ne prepoznajem sebe! Zar sam pristala, ja, tako oprezna i razumna! Ali ( umirujem se ) on tako lepo pise, komsija mi je. Deluje skroz iskreno! Trazi zenu koja ima TOPLE RUKE , ruke za citav zivot… Trazim i ja, ali drustvo i razumevanje, iskrenog,stabilnog coveka na kojeg se mogu osloniti… To stvarno nisam uspela nikada.O toploti ruku nesto nisam razmisljala.. Pipam svoje ruke, toplota varira. To uglavnom zavisi od topline vode i onoga sta sam radila : cistila, ribala, kuvala, ma, ima toliko faktora, necu se opterecivati!Doteram se , ono sto kazu, ko stari fijaker, nabacim  bella pitura- lepsa  figura i krenem u zivot 🙂 Sta li me tamo ceka?! Ko li me tamo ceka?! Ovo je , ljudi moji, moj prvi fb susret i neko  bice danas ce oziveti!

Ozive On!Hmmm zgodna mu figura… Dobro, de, to ( kao ) nije bitno. Izasli mi tako jednom u bioskop. Drugi put u setnju, kafica. Treci put, dok smo setali, on ce meni :

“ Sta mislis o tome da mi pokusamo da zivimo zajedno? Ti se meni svidjas , ono, skroz! Znam da imas dete o kojem brines, i to stoji, to postujem. Mogla bi ( ponekad ) da prespavas i kod svoje kuce, pa ujutru dodjes kod mene. Usput kupis sta treba, dao bih ti spisak. Onda navratis do moje mame, zena je stara, a i usput ti je,razumes?! E, onda kod mene nesto skuvas, malo oribas i to, samo par sitnisa,kupatilo… Mozes onda obici cerku, odneti joj rucak, pa se opet vratis i tako…. A da, imas rodbinu u Dubrovniku, koje li srece , bas je to zgodno “

Haaaahaaaahaaaa, ne mogu da verujem! E, vidim, bas sam ja neka sretnica, bas ZGODNA ( i pogodna) ZENA , skroz-na-skroz!  😀

Covece, plati kucnu pomocnicu! I da znas , za to uopste nisu potrebne TOPLE RUKE!

Od onda odbijam da upoznajem muska bica. Imam ja i svojih problema dovoljno! I ne, nisam postala „nastrana“ ( kako me pojedini odbijeni pitaju), hahahaha, ostala sam potpuno ista i hetero orijentisana, ali upoznajem  se samo sa zenskim bicima!

Pozdravlja vas vasa Nina !

Zubi

Kao svaka druga dama u trecem dobu ( dobro, mozde nije svaka druga, ali je to sigurno cesta pojava ) , ponekad sam usamljena.Pozelim malo da odem u setnju, u pozoriste, bioskop, ma bilo gde, ali kako cu sama?! Moja cerka , verovatno kao i vecina cerki , kad  majka nesto predlozi cerka  izmisliti 1001 razlog zasto to nije dobro ili totalno bezveze ! I tako, krenem ja da predlazem svojim prijateljicama. Hoce one, nije da nece, ali… Tu je:posao, deca,suprug, kuca, roditelji, blizi prijatelji, ma ko ce sve to da nabroji, razloga ( potpuno oprevdanih ) mali milion ! Kazu one meni da pogledam malo one ,jelte, drustvene mreze za druzenja. Juuuu, zar ja?! Pa tamo !! Ne, ne, cula sam ja da su to opasna mesta! Ma sta opasno, kazu one, niko ti nista ne moze, pa to je samo kompjuter i nista nije realno dok ti to ne odlucis da bude! Ono, jeste tako… hmmmm… pa da probam ! I tako, krenem ja u taj novi, potpuno neispitani , novi svet kompjutera, internetskih druzenja i poznanstava. Njusim nevolje, a opet… heheeehe, radoznala sam da probam!  Kukuuu, meni !!! Necu sada o detaljima ( neki drugi put, jer ima mnogo smesnih ) , medju ponudjenim „kandidatima“  ( koje pronadje kompjuter, a prema mojim zahtevima ) iaberem jednog, bas posebnog gospodina. Caskali mi tako, upoznavali se i zakljucili da imamo tema za razgovor, te da mozemo preci i u visu fazu. Sudar!! Ha, zakazao mi gospodin sastanak! Za svaki slucaj  nekoliko puta objasnim da sam ozbiljna osoba koja zeli iskljucivo i samo drustvo  za setnju. Sport i rekreacija ne dolaze u obzir jer sam vremesna dama, sto podraznumeva moje veoma oskudne mogucnosti i izdrzljivost…

Dan suncan, prelep. Sunce sija, toplo, ono, taman. Pticice pevaju! Ma, idealno za setnju i upoznavanje! Kod bioskopa stoji jedan gospodin, vitak , visok, mojih godina. Uredan, hmmmm… smekerski nasmejan. On je, garant ! Pridje mi i predstavi se. Za sad je sve super ( ohrabrujem sebe, a kolena klecaju i krci mi stomak! Joooj samo da nije preglasno ! ) Krenemo mi tako na Zemunski kej. Nogu pred nogu, lagano, kao i nas razgovor,  bez nepora. Sednemo u kafic. Pricamo , smejemo se, atmosfera opustena . Kad, odjednom, zinu covek, gurnu prst u usta i poce : “ Ohfo offde i ohfo ohffde ( frflja jedva razumljivo preko prsta pokazujuci zube u gornjoj vilici ) fo su jedina dfa suba koji nifu moji ( kuku, ciji li su, mislim se ja, nije ih valjda posudio! ) Sve ostalo su moji ( blago njemu, dobro je ! ) U donjoj vilici su sve moji ( nastavlja, te gurnu kaziprst ponovo u usta ) samo je fidis ofo jedan mali most, ali skroz dobar, nista se ne primeti! “ Iiijjjuuuu, sta cu sad?! Covek mozda misli da je konj! Mozda misli da sam ja kobila ?! Neeee, nisaaam ! Niti kupujem, niti udomljavaaam. Ni pse ni macke ! Jednom smo cerka i ja pokusale da usvojimo mace, pa nas je moj tata ( Bog da mu dusu prosti ), u 23h izacio na ulicu sve zajedno sa macetom. Umalo postadosmo i mi beskucnice, smrc. Frflja on tako, a ja nesvesno jezikom pocnem da prebiram po svojim zubima. Koliko ono bese covek ima zuba, 32… joooj, pa ja nemam tolikooo! A imam i dosta krunica ! Kako se to racuna, moj ili „tudji“zub! Ma moj, tesim se. Mislim cak i da je njegov rezultat bolji od mog! Onda se trgnem, glupavo osmehnem, pa nastavim da se tako glupavo cerekam ( sto uvek radim kad mi je neprijatno ).  Ajme, kazem, vec mi je malo  hladno, da podjemo polako kuci ?

Proslo je izvesno vreme, ja lepo i kulturno objasnila da ne zelim vise da izlazim sa njim. On se naljutio. Rekao mi da sam zena bez srca! Ma imam ja srce,covece, velikoo, mozda bas kao u kobile, ali to bi bilo sve sto se porediti moze!

Ne izlazim vise sa gospodom, nigde, pa ni u setnjice. Sta znam sta ce nekom pasti na pamet?! Mozda da je vuk,tigar ili lav?! Mozda me vidi kao dobar obrok ( ma ima mene i za predjelo, glavno jelo, a i za desert )! Ne, ne, sto je sigurno, sigurno je. Sacekacu ja moje prijateljice ili moju cerku (kad usaglasimo stavove), pa u provod.

Srdacno vasa Nina !

 

 

Polise osiguranja i kako ih steci

Dakle ovako, bilo je to juce, ali koren ove price  seze dublje, skroz dublje, cak  prekjuce! Moja cerka Sonja i ja isle smo u klub ANTIKA na karaoke. Nase drustvo, kao i svi ostali prisutni, doprineli su da zabava bude bas izuzetna, toliko smo se smejali, opusteno se derail ( citaj PEVALI ) i savrseno falsirali ( cast izuzecima ) , da je zabava morala  biti bas, bas fenomenalna ! Elem, da nastavim sa uvodom. Stigle smo kuci oko 2h, malo sredjivale utiske i slicice ( moja Zoja se potrudila da ih bude dovoljno :* ) , onda  nesto prezalogajile ( “Severac je duvo ladan, pa ko ne bi bio gladan “ ) I tako mic po mic, stiglo jutro. Ne znam ni kad sam utonula u san, ali kad je zazvonio fiksni telefon, totalno sam pala s Marsa, a skoro I preko stolice saplicuci se da ga dohvatim. Predstavi se covek, kaze da je iz sluzbe za dostavu poste, da je tu u blizini I da  bi ,ono, navratio da mi isporuci nekakvu posiljku. Mozak mi uopste ne funkcionise, dzabe se trudim, pa priupitam od koga je to. Kaze : “DDOR Novi Sad!”  AaaHaaa, kazem ja, nisam vas ocekivala danas nego u ponedeljak, ali ne mari, moze. Covek proverava adresu, ja sve lepo objasnjavam i na kraju kazem : peti sprat! Na to on pita” Imate li lift ?” Ne, nemam, ni ja, a vala ni cela zgrada, izvinite ali tako su izgradili, objasnim. Covek ce na to “ Mora da se salite ? ! “ Jok ja, skroz sam ozbiljna, kazem . Na to pocne da kuka kako ima jos puno da isporuci, kako se vec nahodao i umorio te  da ce ga ova “moja” tura kostati zivota, garant! Sazalim se ja tako, a ne bih ni da ga nosim na savesti, pa velikodusno predlozim da sidjem do ulaza i spasem mu zivot. Pitam gde je sada ( rekao je da vozi ) , a on kaze da je na ulazu u moju ulicu. Dobro, pozuricu, prekinem vezu i odjurim u kupatilo. Brzo se umijem, zgrabim novcanik ( jer su mi rekli da cu prilikom preuzimanja ugovora platiti prvu ratu ) , zgrabim usput  kaput pa ondaK  krenem na put !  Primetim da cujem neko cudno sljap, sljap dok silazim niz stepenice, pogledam dole, kad ono, ja u kucnim frotirskim papucicama (  rozLe boje )! I ne samo to, ukapiram da sam u pidzami !  I ne samo to, pa nemam ni brushalter ! QQ, sta cu sad ! Zakopcam kaput  pa na brzaka razmislim  ima li jos nesto sto bi me lepo obrukalo. Kad gle, ima, na vrhu glave krasi me vikler CUPAVAC ! Iscupam ga brzo sa glave ( verujem da je ostao bar  jedan kovrdzavi cuperak) , te nastavim da sljapkam do prizemlja. Gledam, nema nikoga. Izadjem iz ulaza da proverim situaciju, I gle, covek bas izlazi iz vozila. Izadjem skroz, mahnem da me vidi I ispustim vrata. Ona samo lako I elagantno iskliznu I naprave SKLJOC. Drmam ali uzalud, zakljucano, a ja nemam kljuc ! Stigne i covek. Drzi nekakvu fasciklu , gomilu papira, krene da mi dodaje i trazi potpies, ono, tu, pa tu, pa tupatupatu. Iskrabam ja  to sve skroz poslusno. E, tado ce on “ Postarina 1400 dinara ! “ Molim!  Pa rekli su mi da je dostava besplatna!  “Nista ja ne znam, tako pise “ covek ce skroz hladnokrvno i sluzbeno. Hmmmm… sta cu sad… mislim se ja…. Dobro, kazem, nije prvi put da me prevare, ali sredicu vec  to nekako u ponedeljak, pozvacu gospodju Ljilju da je priupitam o cemu se radi.Momak, naravno , opet prokomentarise da ne zna nista. Otvaram novcanik i vadim pare. Uz put ga pitam koliko  ce mi naplatiti  prvu ratu. Sada on mene gleda bledo, skroz zacudjeno “Kakvu ratu ? O tome mi nije nista receno, treba samo da platite postarinu! “ Tada mi sine , pa to nije postarina, to je ta prva rata ! Ipak me nisu slagali, bravo ! Dajem momku novcanicu od 2000 dinara (  na posti su mi isplatili penziju iskuljucivo u tim apoenima , nemam nista drugo ).  “ Jooooj, mora da se opet salite “,kaze on “ Pa ja nema nista sitno “ ! E, sada mi vec nije do smeha, zvonim na interfon da mi Sonja otvori vrata I kazem coveku da udje da se objasnimo. E, malo morgen, Sonja ima jako cvrst san! Zvonim i zvonim i taaaaakooo, posle izvesnog vremena otvore se vrata. Udjemo u ulaz, ja skroz promrzla i smusena, dobro mi produvao  vetar  vec zbunjenu glavu. Kazem momku “ Probudili ste me, dosli ste bez najave u subotu umesto u ponedeljak, sisla sam dole da vas postedim, zbunili ste me postarinom, a sada jos i pravite problem oko novca ! Aloooo, snadjite see ,za promenu, sami! “ Ode momak do kola , vrati se sa parama, hahaha, snasao se ! Dade mi sve one papire i na kraju krene da mi uvaljuje  onu fasciklu koja je sluzila kao podloga za potpisivanje. Kaze “ Uzmite konacno i ovo “ . Sta , bre, ovo, kazem ja, sta ce mi jos i to ! Pauza. Dramska. Dugacka. Gleda  me nekako sazaljivo…. “ Da li ste sigurni da vam ne treba “ ,pita me znacajno . Hmmmm .….mozda  mi treba, ptam se nesigurno… ?! “ Da, sigurno vam treba, pa zbog toga sam  dosao”, rece covek, uvali mi fasciklu u ruke i ode ! Pogledam bolje, pa to uopste nije fascikla, to su dve cvrste koverte, a u njima moje polise osiguranja, garant !!!

Vasa smusena Nina 😉