Zadnje parce cokolade

Procitala sam pricu prijateljice i pocela da pisem odgovor. Ubrzo sam shvatila da sam se bas raspisala! Znaci, vreme je da i ja nesto kazem, pa eto me.

Kako na vreme da znamo da li je ono sto cinimo bas ono sto i trebamo ciniti, ako je to nesto sasvim novo, sa cime se prvi put susrecemo? To je potpuno nova situacija, nemamo takvo iskustvo! Pokusamo pravilno da odmerimo sta je tu dobro, a sta ne. Nasi postupci bazirani su na nasem iskustvu, karakteru i naravno na tome kakva smo osoba. Onda se ipak  desi  da pogresimo! Ispadne, na primer, da smo „previse“ nekog voleli i verovali. Da neke osobe za nas ipak ne bi ucinile onoliko koliko smo mi mislili da bi. Sve sto radimo odraz je nase licnosti. Sitnice koje „pobegnu“ znaju da govore bas ono sto nikada ne bi bilo izgovoreno sa namerom. Ja sam bas za to, nekako, bas za takve odbegle sitnice, ekspert! Ulovim ih istog trena! Ne volim tu svoju osobinu. Najcesce mi nanosi bol. Nisu ljudi, koje sam pogresno procenila ili imala prevelika ocekivanja, krivi za to. Jednostavno, ocekivala sam reciprocitet tamo gde ga nisam mogla  dobiti! Razocaram se kad shvatim da sam za neke ljude ja samo usputna sitnica, a oni su za mene bitan i veliki deo zivota. Kako dalje?!

-Voleti te ljude istim intenzitetom kao i do sada

-Prigusiti ljubav i voleti ih istom merom

-Ne voleti vise

-ili …

Ne znam. Da li iko zna kako se emocije i mogu li se uopste, drzati pod kontrolom? Moze li se dozirano voleti? Da li je razmisljanje na ovakav nacin kalkulisanje?

U stanju sam da zbog ljubavi prema nekoj osobi cinim ustupke. Hocu da kazem da sam spremna da odstupim od nekih svojih principa. To su za mene  samo neke male stvari, ali  znam da bi njih usrecije.Pomislim da ta osoba sigurno ima nekakvu potrebu, cim tako nesto trazi, nesto tako skroz bezveze, skroz smesno i glupo! Ucinim i onda vidim da sam ja cak sretnija od te osobe! Ona mozda ni ne zna da sam ja ucinila ustupak i ona je skroz sretna. Ja sam ta koja to zna, jos sam  sretnija!

Nista na ovom svetu ne cini me sretnijom od saznanja da sam nekog usrecila! Ne mogu kalkulisati sa emocijama niti dozirano voleti. Volim ili ne volim. Necu lagati, povredjena sam kad shvatim da nema reciprociteta, ali nastavljam da volim.Mozda cu samo malkice tu ljubav sakriti, ali cu uvek dati ono zadnje parce cokolade ❤

Advertisements

SAMO MOJ SVET

Snove  ne mozemo birati, ono sto sanjamo izabere nas. Nekada su to predivne fantazije,a ponekad strasne price. Cesto se dogodi da se probudim sa osmehom na licu i osecanjem srece u grudima, ali isto tako cesto budim se sa teskobom, uplasenog srca koje treperi toliko preplaseno da je izgubilo ritam. Moj realni svet, moja realnost, nije bas ono sto  bih  pozelela, ali sam to ipak ja stvorila svojim izborima. Tako je to, zivot koji smo dobili na poklon, koji nismo trazili, koji ne mozemo vratiti darodavbcu,dat nam je i moramo se suociti sa tom realnoscu, onako kako mozemo. Svi mi cemo nesto napraviti. Da li ce to biti nesto lepo ili ne, nesto izuzetno sto ce ostaviti trag, lepo ili ruzno secanje na nase postojanje, uvek zavisi od nas. Uvek se sve svodi samo na nase izbore.

Ipak, postoji i ono sto je samo nase, ono sto ima svako ( manje ili vise ) sto  je potpuno licno, jedinstveno, a zove se MASTA. U  svet svoje maste odlazimo sami. Drustvo koje pozelimo naci cemo tamo! Bice to mozda neko koga volimo,ali to mozemo ispoljiti samo u tom izmisljenom svetu. Mozda ce ta osoba biti potpuno drugacija od svog realnog lika,ali ce biti bas onakva kakva nama treba, bas po nasoj meri. U svet svoje maste pustamo da udju samo nama drage osobe, one koje volimo i koje vole nas . Ja mogu  izmisliti sve sto mi padne na pamet, to je  moj svet! To je moje tajno mesto, moje utociste. Ne treba mi mnogo da pobegnem tamo: dobra prica,pesma, stih, muzika ili pogled na nekog, na nesto, mozda samo miris, dasak  ili eho  i eto, vec sam stigla!

Dobro znam sta su to obaveze realnog zivljenja ili prezivljavanja i od toga ne bezim. Prihvatam sve sto mi zivot daje, odnosno ne daje , oduzima. Onda  pokusam da od toga napravim ono sto mogu. Sta god da ispadne od mog truda, ono sto  znam, nece biti nesto  sto bi povredila neko drugo bice.Necu reci da mi se nije dogadjalo da sam u svojim mladjim danima povredjivala neke. Jesam, ali ne iz zlobe. Bile su to brzoplete reakcije povredjenosti. Mislila sam da trebam uzvratiti istom merom! Naucila sam lekciju. Takva dela prave od nas istu takvu osobu kakva je ona koja  je nas povradila! Tako postajemo ta osoba, nismo to vise mi! Ne, hocu da budem ona koja svoje odluke donosi sama, svojum voljom, da budem ja!  Da priznam i znam da su sve to moja odluke,dela. Niko me nece krasti od mene. Zivot je borba, nazalost, povremeno i borba za opstanak.

Srecom, postoji onaj sigurni svet, ono mestasce koje postoji samo u mojoj glavi, gde  pobegnem sasvim sama.Tamo, bez pitanja ili dozvole okupim svoje najdraze! Tamo su svi oni koje volim! Bezvremeno, bez ikakvih granica. Moj svet maste 🙂

Ako ste procitali ovu pricu, razmislite malo… mozda ste i vi bili moj gost tamo 🙂

 

Namenila onima koje volim, koji su mi dragi ❤

Nina

 

DRUGA SANSA… TRECA…?!

Nakupilo mi se dosta godina zivota, puno razlicitih iskustava. Nikada nisam prestala da razmisljam o ljudima, njihovim postupcima, a to se naravno prvenstveno odnosi na analizu same sebe. Mislim da sam ja naostriji kriticar i najstrozi sudija samoj sebi. Naucila sam da ne sudim drugima, ali to ne znaci da necu o njihovim postupcima razmisljati, pitati se zasto su nesto bas tako uradili,a ne drugacije ili mozda onako kako bih to ja. Uvek polazimo od sebe, jer je cinjenica da sami sebe najbolje poznajemo. To poznavanje samog sebe je suocavanje sa svojom savescu, sa istinom. Istina je jedna jedina, pa cu zato reci gola ili cista  istina. To ja nazivan i savescu, jer da bismo bili u mogucnosti sve videti nepristrasno i stvarno, onda to mora biti istinito . Treba imati snage za videti sebe tako potpuno razgoliceno, tada se sagledati i analizirati. Treba se distancirati od bilo kakvih emocija  jer one uvek zamagle sliku. Znam da su emocije sastavni deo svake licnosti i da ih neki ljudi imaju vise, a neki manje. Kod nekih dominira  strast, kod brugih strah. Kod nekih opet gorcina ili tuga, a kod nekih euforicna sreca ili neznost, ljubav. Sve to ostaviti po strani, pa tek onda pokusati sagledati sta je to pred nama, sta vidimo. Vidimo istinu! Vidimo ljude bas onakvima  kakvi jesu, kakvima  su ih njihova dela pokazala, ne njihove reci. Tada smo mozda razocarani pa posegnemo za trazenjem opravdanja za ta njihova dela. Maskiramo ih velovima emocija, jer je nama tako lakes. Greska! Iskljucivo nasa, jer naprosto nemamo snage da se suocimo sa tom realnoscu. Onda dajemo onu “ drugu sansu”, sebi i drugima. Mislim da nema nikoga ko kasnije nije dao onu trecu, cetvrtu… nebrojenu “ drugu priliku”. Jako retki su oni koji su se stvarno drzali obecanja datog drugi put, onih koji su dobijenu drugu sansu stvarno iskoristili i ispunili dato obecanje, prvenstveno sebi, svojoj savesti. Sve se uvek svodi na samo jednu osobu, nas same. Mi smo ti koji donosimo odluku za neko “da” ili neko “ne”. Razmislite o tome pre nego nesto uradite, jer  niko drugi umesto vas ne moze doneti tu odluku. Ako je bila pogresna, ne krivite nikog drugog, to ste samo vi sami uradili tako, jer ste pustili emocijama da razgrnu svoj plast i zamagle vam pogled. Zapravo slagali ste sami sebe,dopustivsi da prihvatite tudju slatko izrecenu laz, mada su dela bila sasvim jasno u suprotnosti sa tim recima. Prilicno je bolno gledati sa strane kako vam draga osoba pravi takve greske. Znate da se ne smete umesati niti raci ista. Plasite se za sve povrede koje ce ta osoba morati da trpi jer je sama tako odlucila. E, onda vam preostaje samo jedno, budite tu za nju, budite uvek blizu da pomognete kad vas potrazi, budite uteha ili rame za plakanje i ne sudite. Samo budite tu i budite prijatelj. Sve dodje na svoje, kad-tad, samo nekada treba cekati duze.

A ja cu te voleti

Vidim te, u tvom potkrovlju , cekaonici s pogledom na nebo. Sa cetkicama u ruci skroz zamazanog bojama.Sa olofkom  medju prstima,skroz izgrickanom na vrhu. Poklanjas svoju mastu platnu, papir hranis predivnom mislima. Opet slusas istu muziku, onu talijansku, siroku  slobodnu  sto kao galeb nisko prelece more  prkoseci valovima . Pevusis  u svom preletu maste. Da li znas da sam sa tobom, osecal li mene,moje misli ? Tako je lepo voleti, voleti cisto, decje. Otvoreno i bezgresno! Voleti nezno i bestelesno. O, da , to se moze, ja mogu i volim tebe. Milujem ti lice svojim rukama od lahora, glavu ti spustam na jastuk od snova. Nije me strah, bas nicega , jer  tu sam i ti si tu. Spojeni u mislima i masti,ti u svojoj cekaonici na potkrovlju,  ja na nekoj izgubljenoj stazi. Koracam vijugavim puteljkom skrivenim u zbunju , nikad ne znam sta me ceka iza neke krivine, da li je kraj puta, da li nema vise…

Kad jednom budes odleprsao kroz tvoj prozor u to nebo plavo, mozda cu te cekati tamo! Mogu li se duse dodirnuti, a potom  sviti , postati jedno i tako lebdeti? Mogu li tako isprepletene plesati , smejati se , ludovati?  Ako pak  ti odes prvi, sacekaj mene tamo. Sacekaj moj poljubac kao dah. kao vihor, ma neka i oluja  besni! Primices  me u zagrljaj, prekriti  bojama, pesme mi saptati, a ja cu te i tamo voleti.

Jedan trenutak njihovog sveta

Znam ih dobro, ako saberete njihove godine, to je jedan celi vek! Zive one tako, u malom stanu u potkrovlju zgrade, imaju i veliku terasu. Nista spektakularno, ali bas na tom malom mestu skriven je njihov svet. Koliko srece i smeha, tuge i bola moze stati u 34 kvadrata? ! Mnoooogooo, toliko mnogo da vam ne bih mogla ispricati ni za citav jedan vek, a opet mislim da stane i vise! Eh, zivot je to koji pise price, svaki dan nove, koji se prica i dise preko suza srece i tuge, preko smeha, radosti i bola.  Ispricacu vam jednu njihovu pricu, bas skroz novu, pricu koja se jos uvek pise jer ko zna sta ce doneti sutra!

Loli, toj cudnoj devojcici-devojci-zeni, blizi se 39. rodjendan. Sva je usplahirena, skroz raspamecena od euforije koja ju je zahvatila! To je dan kada ce je svi voleti,  ona ce biti u centru paznje, radovace se i smejati, bice to poseban i najlepsi dan! Doci ce najdraze Jovanine ( ali to su i njene jer ih je prisvojila ) prijateljice.Zna ona da ce se mama Jovana ( koju zove imeno jer joj se bas tako svidja )  pobrinuti za sve sto je u njenoj moci, ali ipak to nije sve. Nedostaje on, Branislav, njen otac.

Otisao je jos odavno. Zapravo Jovanaje odlucila tako onda kada je shvatila da on nikada nece biti u stanju da prihvati Lolu bas takvu, da u njemu nema dovoljno ljubavi koja moze prevazici sve one prave teskoce ,koje porodicu vise spajaju nego razdvajaju. Za to su potrebne bas prave ljubavi i pravi ljudi, ne moze to svako. Deset godina po razvodu nisu se ni videli ni culi, a onda su ga iznenada sreli na ulici. Ni Lola ni Jovana ga u prvi mah nisu prepoznale. Stao je ispred Lole i rekao : „Zravo Lola!“ .Obe su se trgle, Jovana je stala ispred Lole i zauzela  gard! One je rekao : „Zar me ne prepoznajes, ja sam tvoj otac, Branislav ! “ Dobro ga je osmotrila : “ Pa gde si ti do sada?! Posle toliko vremena, bombardovanja i rata, posle toliko straha! Gde si bio do sada, da me zastitis,zagrlis i  umiris, gde si bio do sada ti koji kazes da si moj otac ! Skloni se, pusti me da prodjem, ne zelim te vise i nisi mi vise tata!“ Potrcala je preko ulice, Jovana za njom. Suze su joj tekle preko lica koje je odjednom postalo tako bolno tvrdo, tako odraslo…   Kasnije se javio telefonom i trazio da je vidi. Jovana je prepustila Loli da odluci sama. Pristala je i tako je pocelo njihovo druzenje. Aktivirala se tu i njegova porodica: otac, majka, sestra i brat. Oni su isto tako kao i on , cutali deset godina i sretno ziveli svoje male , sebicne zivote ! Pa imali su  oni i svojih briga, zar ne ?! Jovani je posle izvesnog vremena postalo jasno da Branislav vidja Lolu samo zbog imidza, ipak, i drugi sve vide, pa sta ce svet misliti o njemu, o njima! Znala je da ce se ta farsa zavrsiti i da ce to Lolu jako zaboleti, ali nije znala kako to moze bezbolno spreciti. I tako, desilo se i to.

Znao je on dobro da je Lola detinjasta, da tvrdoglavo navaljuje i insistira da joj se nesto kupi ili da. Iskoristio je odlicano vreme, bas sada pred njen rodjendani, kada najvise navaljuje ! Treba iskoristiti situaciju, naci najpogodniji trenutak i zloupotrebiti ga. Naljutio se! Posvadjali se! On je njoj spustio slusalicu, pa onda ona njemu. Palo je tu i grubih reci, on je na kraju oterao Lolu psovkama… Eto, uspelo mu je, opet je slobodan i to ne svojom krivicom!

Slomljeno je usla u Jovaninu  sobu i rekla : “ MAMA, promeni broj telefona…“

Istinitu pricu opet ispricala vasa Nina

Neko to od gore vidi sve

Vec neko vreme razmisljam o tome, uporno me progoni pitanje:  ZASTO SMO TU? Koja nam je svrha? Zasto smo dosli na ovaj svet? Sta se od nas, mene, ocekuje, sta to trebam uraditi… Gomila pitanja u mojoj glavi, kao i gomila budalastih odgovora ( pa moraju biti budalasti jer su u mojoj glavi  😉  ) i nista ! Ja i dalje nista ne shvatam! Stvarno, da li vi znate zasto smo svi ovde, rodjeni na ovoj planeti, bas tu i bas sada ?! Od pamtiveka ljudi se to pitaju, smenjuju se generacije , ljudski rod opstaje , ide se dalje.

Neki ljudi su dobri matematicari, ide im to sa brojkama da ne poverujes! Divim im se! Ja baratam sa tim brojkama samo onoliko koliko mi  je to neophodno, nuzno. Nije da se ne mogu snaci, kad moram ja uglavnom sve mogu, ali ne volim, ne lezi mi  pa to ti je!

Neki opet divno slikaju, carobnjaci su sa tim kistom u ruci, bas kao da drze carobni stapic! Joooj kako im se divim, ali ja to ne mogu.

Postoje ljudi koji prelepo pevaju, imaju onaj glas od kojeg ti se sva koza najezi. Odletis sa njima u andjeoske visine i izgubis se u tom nekom cudesno svetu. Eh da, ja zbog baritona odletim u bas neke vrlo prizemne oblasti…  😉

Tu su onda plesaci,balerine i baletani , noge i ruke im se krecu kao da lebde, za njih sila zemljine teze ne postoji! Ma fenomenalni su!

Zatim naucnici, genijalci, pisci,mudraci, ma svaka im misao i delo neprocenjivi!

Dakle, namece se i dalje  pitanje: Sta ja mogu? Hmmmm… Moram izvrsiti samoanalizu…. Mislim, mislim, uh… pa stvarno i potpuno objektivno : Ja ne mogu bas nista narocito! Nazalost, nisam bas ni sa cim mnogo obdarena!  Znaci svrha mi je onda u necem drugom! Ko zna, mozda sam ovde da bih nekome pomogla, nekome bitnom za ovaj univerzum. Mozda smo mi, ti mali pomagaci, bas potrebi u vecem broju da bi pomogli genijalcima da izvrse svoju misiju! Nemam nista protiv jer verujem da nikada ne bih pomogla u bilo cemu sto mi ne izgleda dobro. Znaci moja misija je da omogucim dobrom da bude jos bolje! E, pa i to mi se bas svidja!

Opstajemo i postojimo dok ne izvrsimo tu svoju misiju. Mi mozda nismo  ni svesni  kakva je to misija, ni kada smo je zapravo obavili, ali… „Neko to od gore vidi sve “

Kako god, ali tu smo! Onda uradimo ono sto vec radimo dok smo tu. Neka to bude ono najbolje od nas. Mislim da ce dobrota biti sasvim dovolja, budite dobri ljudi! Mozda vam zvuci lako i jednostavno, ali mislim da nije. Ne, nije lako biti dobar. Dobri ljudi uglavnom losije prodju, zive teze , trpe vise , ali imaju SEBE ! E, to se ne moze kupiti bas ni sa cim, nije na prodaju i zove se MIRNA SAVEST.

Eto, ubedila sam sebe, pa odoh da uradim nesto, mislim, nesto sasvim obicno sto ce danas pomoci samo meni,ali i to je potrebno da bih ja kao takva opstala 🙂

Pozdrav od Nine!

Dobre su i hladne ruke

Ako ste kojim slucajem procitali moju prethodnu pricicu ( Zubi ), shvaticete da sam jako radoznala i da sam morala isprobati i fb opcije. Pardoniram  citaocima koji su me kritikovali zbog   “ neprimerene iskrenosti“, ali to sam ja i necu se menjati, menjajte vi svog pisca 😉

Jednog lepog dana ( a mozda i nocu ) pronadje On mene! Koje li srece, odusevljena sam ! Jeste, malo preteruje sa tim srculencima, pa nismo se jos ni sreli, ali( mislim  ja) srculenca nisu na odmet 🙂  I tako, mic po mic, rec po rec, srce po srce, stigosmo mi i do prvog susreta.Ne mogu da verujem, JA IMAM SUDAR URAAAAAA ! Ne prepoznajem sebe! Zar sam pristala, ja, tako oprezna i razumna! Ali ( umirujem se ) on tako lepo pise, komsija mi je. Deluje skroz iskreno! Trazi zenu koja ima TOPLE RUKE , ruke za citav zivot… Trazim i ja, ali drustvo i razumevanje, iskrenog,stabilnog coveka na kojeg se mogu osloniti… To stvarno nisam uspela nikada.O toploti ruku nesto nisam razmisljala.. Pipam svoje ruke, toplota varira. To uglavnom zavisi od topline vode i onoga sta sam radila : cistila, ribala, kuvala, ma, ima toliko faktora, necu se opterecivati!Doteram se , ono sto kazu, ko stari fijaker, nabacim  bella pitura- lepsa  figura i krenem u zivot 🙂 Sta li me tamo ceka?! Ko li me tamo ceka?! Ovo je , ljudi moji, moj prvi fb susret i neko  bice danas ce oziveti!

Ozive On!Hmmm zgodna mu figura… Dobro, de, to ( kao ) nije bitno. Izasli mi tako jednom u bioskop. Drugi put u setnju, kafica. Treci put, dok smo setali, on ce meni :

“ Sta mislis o tome da mi pokusamo da zivimo zajedno? Ti se meni svidjas , ono, skroz! Znam da imas dete o kojem brines, i to stoji, to postujem. Mogla bi ( ponekad ) da prespavas i kod svoje kuce, pa ujutru dodjes kod mene. Usput kupis sta treba, dao bih ti spisak. Onda navratis do moje mame, zena je stara, a i usput ti je,razumes?! E, onda kod mene nesto skuvas, malo oribas i to, samo par sitnisa,kupatilo… Mozes onda obici cerku, odneti joj rucak, pa se opet vratis i tako…. A da, imas rodbinu u Dubrovniku, koje li srece , bas je to zgodno “

Haaaahaaaahaaaa, ne mogu da verujem! E, vidim, bas sam ja neka sretnica, bas ZGODNA ( i pogodna) ZENA , skroz-na-skroz!  😀

Covece, plati kucnu pomocnicu! I da znas , za to uopste nisu potrebne TOPLE RUKE!

Od onda odbijam da upoznajem muska bica. Imam ja i svojih problema dovoljno! I ne, nisam postala „nastrana“ ( kako me pojedini odbijeni pitaju), hahahaha, ostala sam potpuno ista i hetero orijentisana, ali upoznajem  se samo sa zenskim bicima!

Pozdravlja vas vasa Nina !